Занимљивости

Рогачички записи

Светосавски сусрети села

Рогачица опет најбоља

У дупке пуној Спортској хали, пред око 2.000 гледалаца, у Бајиној Башти су одржани традиционани 6. Светосавски Сусрети села". У надметању мушких, женских и мешовитих певачких група, трубачких оркестара, фолклорних састава, соло певача, мајтора на старим инструментима, рецитатора шаљивих песама, учествовало 14 села.

Жири је за свеукупног победника прогласио Рогачицу, која је и лане освојила ласкаву титулу најбољег. У надвлачењу клипка у суперфиналу Неђо Андрић из Растишта савладао је до тада ненадмашног у овој дисциплини Небојшу Мијатовића - Сарму, Иван Ракић из Овчиње победник је у скоку у даљ, а Миладин Тешић из Дуба у обарању са греде.

У ревијалном делу наступиле су изворне групе из Српског Горажда, Стапара, Котраже, Чачка, Лучана, Рожанства и Буара.

Ову лепу културну манифестацију, која негује традицију и народно стваралаштво, организовао је Спортско-туристички центар "Бајина Башта".

Р. Блануша "Вести", 31. јануар 2008.

Сајт фамилије Супуровић у финалу Веб Феста

Победила нас Ана Ивановић

Од 27. септембра до 29. новембра 2007. организован је први Фестивал интернет сајтова Југоисточне Европе - Веб Фест. Циљ фестивала је да промовише употребу Интернета код најширег броја људи: да се повећа број корисника Интернета, да они буду упознати са могућношћу његове употребе у свакодневном животу, да се привуче пажња свих оних који могу да искористе потенцијале Интернета али и да утичу да се ти потенцијали значајно увећају.

На овом фестивалу учестовало је 1387 сајтова у 13 категорија, а наш сајт www.supurovic.net је, по одлуци стручног жирија, ушао међу три финалисте у категорији персонални сајтови. Коначни победник у нашој категорији је сајт српске тенисерке Ане Ивановић, што је и било очекивано, а када вас добије Ана Ивановић, немате разлога да жалите.

Овакав развој догађаја представља велики подстрек. Узевши у обзир то да наш сајт није графички богат, претпоставка је да је жирију пажњу привукла тема којом се бави, и начин на који су информације о нашој фамилији приказане. То је добро, јер су тиме послали поруку да је управо садржај најважнији, а не форма.

Још једна занимљивост је да је аутор овог сајта ушао у финале у још једној категорији на Веб Фесту - категорији едукативних сајтова, са сајтом Вокабулар - српски речник што је, само по себи, својеврсно признање.

Време за сећања

Својдрушки родослов

Писац и новинар Обрад Додић објавио је 2005. године хронику Својдрушки родослов. Реч је о првом историографском делу писца који се до сада огледао углавном у писању поезије и прозе које је објављивао у многим књижевним часописима и листовима, као и у три запажене књиге поезије.

Обрад Додић: Својдрушки родослов

 

Обрад Додић

СВОЈДРУШКИ РОДОСЛОВ

Издавач:
Народна библиотека
“Милош Требињац”
Бајина Башта

За издавача:
Радмила Безаревић

Рецензија:
Ђорђе Пилчевић

Штампа:
“Братис” Ужице

Тираж: 300

Књига се може набавити код аутора:
Обрад Додић
ул. ЈНА 2/2,
Бајина Башта
телефони:
031/863-062
064/662-9206

Књига Својдрушки родослов садржи пет обимних поглавља и предговор аутора. Прво поглавље посвећено је историјату самог Својдруга, док су у остала четири дати комплетни родослови четири засеока овог села: Милошевићи, Милатовићи, Неранџићи и Баре. Посебан део првог поглавља представља ауторов опис села Својдруга и најважнијег насељеног места Рогачице. Аутор је Рогачицу окарактерисао као некадашњу варошицу која има богату и бурну прошлост, а данас доживљава судбину многих сличних насеља, некада високог сјаја и угледа, чији је развој неправедно запостављен и заустављен. Додић је детаљно анализирао становништво овог краја, његово порекло и сталне миграције, досељавања и исељавања, и настојао да укаже на прве трагове насељавања овог простора поред реке Дрине. Веома је речит податак да су нека истраживања показала да је свега 0,65 одсто становништва рачанског краја староседелачко. Овај простор скоро у потпуности је био насељаван становништвом из Херцеговине и Црне Горе и то у неколико миграционих таласа, од почетка XVIII века до 1875. године.

Остала четири поглавља Додићеве књиге представљају родослове четири својдрушка засеока и праву круну ауторовог деценијског стрпљивог рада. На овим странама налазе се родослови свих породица овог дела Подриња, подаци о њиховом пореклу, досељавању, пореклу презимена. То је права историја породица Својдруга, јер је аутор описао не само родбинске везе и пратио низ од оснивача породичног стабла до данашњих дана, већ је дао и опис личности, њихова занимања и занимљиве догодовштине из живота. Текст је обогаћен шематским приказима родослова, фотографијама, панорамом засеока, документима из породичних архива итд.

Истраживање које је спровео Додић базирано је на свестраном изучавању извора. Осим усмених казивања и архивских извора, Додић је користио изворе које и професионални историчари, нажалост, не користе тако често (надгробни споменици, породичне архиве, предања). Потпуно је природно што је истраживање једне локалне историје у великој мери морао да заснива на усменим казивањима становника овог краја. Многе приче, предања и веровања преношени су са колена на колено. Аутор је користио више врста архивских извора. Реч је о различитим пописима сатновништва из различитих периода, а посебно су значајни “тефтери арачки”, списак пореских глава, попис становништва Кнежевине Србије из 1863. године, попис стоке из 1860. године.

Побуде које су водиле Додића у овој обимној књизи најбоље описују његове надахнуте и искрене речи из предговора књиге: “Стално ме је притискало сазнање да млађе генерације из села, као и други који су рођени или воде порекло, у трци за бољим животом, све више губе интересовање за своје порекло, род и своје претке.

Откривање завичајне историје

Књига о цркви Вазнесења Христовог у Рогачици

160 година постојања цркве Вазнесења Христовог у Рогачици је и век и по историје Рогачице и краја чији је једно време била центар. То је само по себи респектабилан разлог да се све што се важно у тих 160 година догађало сакупи у једну књигу. Тог лепог и важног, али ни мало лаког посла прихватио се Обрад Додић. Са истрајношћу и оданошћу према прошлости свог краја пронашао је у литератури, архивској грађи, на надгробним споменицима, у усменој народној традицији, предањима и сведочењима најстаријих становника овог краја и одабрао многе драгоцене податке који би без његовог труда и ове књиге свакако били изгубљени. На тај начин значајно је обогатио завичајну историју Рогачице.

Обрад Додић: Црква Вазнесења Хрситовог у Рогачици

Обрад Додић
ЦРКВА
ВАЗНЕСЕЊА ХРИСТОВОГ
У РОГАЧИЦИ

Издавачи:
Народна библиотека
“Милош Требињац”
Бајина Башта
Црквена општина
Рогачица

За издаваче:
Зорица Илић
Милинко Лукић

Рецензија:
Драгица Матић, проф.

Корице:
Дејан Секулић

Компјутерска обрада:
КГС “Доминант”
Бајина Башта

Штампа:
“Стефан Цо”
Бајина Башта

Тираж:
1000 примерака

Књига се може набавити
у Цркви у Рогачици

Књига је подељена на четири поглавља: На видику историје; Споменик духовности и културе; Црквена општина Рогачица; Остали у трајном сећању. На крају је аутор навео обиман списак извора и литературе коју је користио за израду монографије о Рогагaчичкој цркви, а која посредно показује и колико је аутор озбиљно приступио истраживачком послу.

Прво, а уједно и по обиму највеће поглавље обухвата историјат цркве у оквиру историјских прилика у којим је живео српски народ овог краја. Наведен је велики број занимљивих и важних података о црквама брвнарама у Својдругу по којима је овај крај у српском народном градитељству био особен; о рушењу и премештању цркава, забележио је сећања на стара црквишта и манастиришта, имена градитеља Осаћана, податке о градњи и обнови цркве, имена свештеника и учитеља који су народ поучавали вери и просвећивали га од првих и најстаријих до оних који као свештенослужитељи данас обављају своју дужност у Рогачичкој цркви. С обзиром на оскудност писаних докумената о томе, подаци у овом делу темеље се највећим делом на претпоставкама изведеним из усмених предања или посредних сведочења.

Аутор потом пише о Рогачици у доба Кнежевине када је ова варошица била центар Рачанског среза, о друштвеним и политичким приликама које су утицале на развој варошице; наводи значајне податке из живота Рогачице: доношење првог плана за преуређење варошице, име инжењера који је тај план израдио; имена среских капетана и начелника, премештање центра среза из Рогачице у Бајину Башту 1858, оснивање и градњу школе у Рогачици и њене прве учитеље. Тако се намеће закључак да је црква била центар духовног живота око ког се одвијао живот њених парохијана, свештеници били покретачи и реализатори многих напредних и корисних подухвата каква је била градња и обнова цркве, школе, ширење писмености. Пишући о Цркви у Рогачици, Додић пише о историји овог краја за последњих век и по.

У домаћинству Супуровића,у Рогачици код Бајине Баште

„Белка“ ојагњила петорке

За домаћинство Раденка и Миле Супуровић из Рогачице код Бајине Баште октобар је био берићетан. Крава „Цура“ је на свет донела два здрава телета, крмача је опрасила 15 прасића, а највећу радост и изненађење приредила  је овца „Белка“- ојагњила је петорке. Једно јагње је угинуло а четворо (две овчице и два овнића) под брижним надзором Миле и Раденка добро напредују.

- Можда би и пето било живо да смо на време пробили опну, ми на селу кажемо амајлију, па се јагње угушило - каже Раденко.

„Белка“ дозвољава само једном јагњету да сиса, љути се ако јој остала три приђу и покушају да се нахране мајчиним млеком.

- Три јагњета хранимо, на флашицу и цуцлу, три пута дневно крављим млеком у које додајемо храну за бебе. На препоруку ветеринара дајемо и витаминске ињекције да јагњићи ојачају - кажу Супуровићи.

„Белку“ немачке расе „витерберг“ пре неколико година купили су у Босни.Прве и друге године ојагњила је по једно јагње, а треће, односно ове године - чак петоро, што је реткост незабележена у овом делу западне Србије.

- Прве две године „Белка“ се парила са овном своје расе, а трећи пут са италијанским „берганом“, овном од око 150 килограма. Рекли су нам да су овце од „бергана“ крупне, млечне и да их је лако одгајити.И, ето, посрећило се ,и „Белки и нама-објашњавају Мила и Раденко.

Р. Блануша

Укинута затворска казна Бајинобаштанину Аксентију Супуровићу

Пола столећа условне слободе

После пуних 56 година укинута је условна затворска казна Бајинобаштанину Аксентију Супуровићу (79), пензионисаном електротехничару „Дринских хидроелектрана “. Десило се то недавно када је трочлано веће Окружног суда из Ужица на челу са Љубинком Масал, донело решење о његовој рехабилитацији пошто је непобитно утврдило да је Супуровић,бивши заточеник Голог отока, био жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога.

До хапшења од стране УДБ-е дошло је 6. децембра 1949. године, у време када је био студент друге године Електротехничког факултета у Београду јер “ као напредан и школован омладинац, члан СКОЈ-а и Комунистичке партије Југославије, васпитаван у духу марксизма и лењинизма није разумео заокрет у политици према до тада братској и пријатељској земљи“. Одмах су га сместили у београдски затвор „Главњачу“ где је остао три месеца. Затим је пребачен на Голи оток. Тамо је у оквиру “ административно принудне мере друштвено корисног рада“ пуних 14 месеци радио углавном на преношењу , утовару и туцању камена.

- Првог маја 1951. године, решењем министра унутрашњих послова ФНРЈ, кога је потписао управник мајор Војин Поповић, већи број младих заточеника Голог отока добио је условни отпуст и премештај на градилиште железничке пруге Бреза-Вареш у Босни и Херцеговини. Били смо на условној слободи, под стражарским надзором све до 20. септембра те године, када је дошао крај двадесетомесечног робијања, али је условна слобода остала и трајала све до 21.марта 2007. године . Тек тада је решењем ужичког Окружног суда стављена ван снаге. Потврдила се изрека да је правда спора, али достижна. На њу сам чекао више од пет и по деценија - сећа се Аксентије.

Заточеништво на Голом отоку била је најтужнија епизода у његовом животу. Истрпео је физичка малтретирања, понижења и друге муке.У глави му се стално врзмала мисао да се жив неће вратити у родно село Рогачицу.

- Много је тешко било мојим родитељима, оцу Анђелку и мајци Драгињи јер више од осам месеци нису знали где се налазим и да ли сам жив. Било је невоља и по повратку са издржавања казне. Пратила су ме понижења на одслужењу војног рока, у друштву, није ми било омогућено да завршим успешно започете студије, последице је дуго времена осећала ужа породица, фамилија, пријатељи су ме избегавали...

Ипак, имао је среће да по повратку из војске добије посао у бајинобаштанском Електричном предузећу, у коме се доказао као стручњак, па га је то и препоручило да касније оде у Хидроелектрану„Бајина Башта“ и ту заврши радни век.

- Увек сам захвалан тадашњем председнику општине Бајина Башта Ђођи Јовановићу и директору Електричног предузећа Сретену Павловићу јер су имали храбрости да једног голооточког заточеника приме на посао. Могло је то да кошта и њих, али, срећом, није им се ништа лоше десило због мене - истиче Аксентије Супуровић, у овим крајевима много познатији по надимку Супур.

Милан Б. Андрић